Prvo se rodi~s. Pa onda raste~s,
~zivot ti pi~se bajke, sonete,
al' iako ponekad misli~s da shvata~s,
sazna~te~s opet ~ jo~s uvek si dete...

		Sve ~sto je bilo, sve ~sto ~te biti,
		mo~zda je samo, besmislen san,
		al' ipak se dr~zi~s, te jedine niti,
		jer ~zivot je, ~st'ono ka~zu, bizaran.

	A onda, ti poenta okrene le~da,
	i vidi~s, da svet je suvi~se siv,
	i sve ~sto se de~sava, samo te vre~da,
	i pita~s se, ima l' rezona ostat ~ziv...

I dok jo~s nema~s ni pojma o pojmu,
ljudi te bacaju 'vamo i tamo,
i ne mo~ze~s da odoli~s dojmu,
da u tom granju, si tre~s~cica samo...

		Sve ~sto je bilo, sve ~sto ~te biti,
		mo~zda je samo, besmislen san,
		al' ipak se dr~zi~s, te jedine niti,
		jer ~zivot je, ~st'ono ka~zu, bizaran.

	A onda, niotkud stvori se ~Zena,
	i samo zna~s, da odjednom mo~ze~s sve,
	i Kosmos, te primi na svoja ramena,
	i sve ~sto ne mo~zes, je ~zivet bez nje...

I taj ose~taj... kao da si odjednom povukao pravu nit,
	ne znaju~ti ni kako ni za~sto,
i dok zamr~seno klupko nestaje pred tvojim o~cima,
	pita~s se: kako je mogu~te da budem
	tako pronicljiv, a tako slep u isto vreme...